ZIherov glazbeni lonac – Sergio Lounge: “Tastatura je izuzetno zabavna za sviranje“

Iza imena Sergio Lounge stoji svestrani beogradski glazbenik Srđan Popov. Inspiriran različitim glazbenim pravcima od 60-tih do 80-tih  godina (šlageri, disco, synthpop), on uspješno spaja retro estetiku i modernu elektroničku glazbu u vlastiti prepoznatljivi stil.

Neobičnoj mješavini žanrova pridružuje se i jedinstvena vizualna pojava na sceni. Naime, Popov se od svih instrumenata koje zna svirati (a to su flauta, kontrabas, klavijature i gitara) odlučio za tastaturu te ju stavio oko vrata umjesto keytara. Sergio Lounge prvotno je nastao kao solo projekt, prošle su se godine priključila tri nova člana – Pavle Popov na gitari, Kosta Jovanović na bas gitari te David Armuš na bubnjevima, što se pokazalo kao dobitna kombinacija. Naime, Sergio Lounge je ovogodišnji pobjednik banjalučkog Demofesta, dok je Pavle Popov, inače Srđanov brat, proglašen najboljim gitaristom festivala.

Ove subote, 10. studenog nastupaju na Bruciferu. Stoga, nikako ne propustite u sitne noćne sati đuskati u hodniku FER-a uz elektro lounge zvukove koji dopiru iz šarene tipkovnice.

U kolikoj se mjeri Sergio Lounge razlikuje od Srđana Popova?

Dosta ličimo, fizička sličnost je neverovatna. 🙂 Od momenta kad je nastao do sad, dosta se razvijao kao lik, i dosta smo uticali jedan na drugog, tako da su razlike između nas dvojice sve manje vremenom. Meni je jako inspirativno i oslobađajuće da postanem Sergio za vreme trajanja koncerta, pa primećujem kod sebe sve više da se neke njegove karakteristike prelivaju i u moj lični život.

Je li imenovanje alter-ega nešto nužno, recimo zbog gradnje identiteta i odvajanja privatne od javne ličnosti autora, ili je to možda više stvar nekog trenda?

Razgovarao sam dosta sa drugim muzičarima, koji poseduju ili ne poseduju alter-ego, razmenjivao sam iskustva sa njima. Najviše me je interesovalo mišljenje ljudi koji izgledaju prirodno na stejdžu, kao da im je tu mesto i kao da su predodređeni za to. Njihova iskustva su dosta slična mojim – često se javlja taj momenat “transformacije” u nekog drugog čoveka, i deluje mi da je to neophodno za dobar nastup. Nema ničeg neiskrenog u tome, jer je i taj drugi čovek samo nastavak već postojeće ličnosti, sa nekim karakteristikama istaknutim, a nekim drugim suzbijenim. Alter-ego je jedan od načina za izgradnju te scenske persone, koji je meni sasvim spontano došao i potpuno mi odgovara.

Predstavi nam ostale članove benda. Čini mi se da i oni imaju svoje pseudonime, ima li neka priča iza toga?

Članovi benda su meni jako bliski ljudi i jedni od najboljih muzičara koje poznajem. Birao sam ih po tom kriterijumu. Odgovara mi jako što su izuzetno fleksibilni, talentovani i obrazovani muzičari, sva trojica. Tako sam recimo mogao da radim Sergio Lounge unplugged koncert gde je Pavle umesto gitare svirao kontrabas, Kosta umesto bas gitare svirao gitaru, a David je umesto bubnjeva svirao perkusije. (Trivia sa tog koncerta: ja sam umesto tastature svirao pisaću mašinu i flautu).

Kroz igru smo osmislili i njihove pseudonime, pa su tako nastali Don Pablo de l’Amore, Constantin Calypso i Disco Dave. Ne postoji određena priča iza toga, kao ni za Sergio Lounge-a. Sve je to jedan način igre, koji je zabavan i nama i publici.

Kako je utjecalo na tvoj zvuk priključenje ostalih članova? Kako je došlo do suradnje?

Izuzetno. Nemam drugu reč, oformljavanje Sergio Lounge benda je jedna od najboljih stvari koje sam uradio u životu.

Sa njima imam jako jasan koncept saradnje, Pesme su suštinski sve moje i njihove deonice sam većinom osmislio ranije, ali ih nisam zvao u bend samo da bi svirali ono što sam im ja predodredio, već im dozvoljavam da menjaju stvari, utiču na njih, prilagode sebi i time pronađu svoj glas u tim pesmama. Mislim da je to jako bitno za sam zvuk benda, to uzajamno poverenje i poštovanje.

Koje su prednosti i mane imanja benda u odnosu na solo rad u glazbi?

Dok sam bio solo, bilo je to dosta zabavno. Prvi put sam radio tako nešto i imao sam dosta uspeha i priznanja. Nastupati solo je specifičan podvig, jer je biti sam na bini jedan jako intenzivan trenutak. Logistički je to bilo sve mnogo lakše, putni troškovi su drastično manji i organizatorski je smešno sve to postaviti, pa sam nastupao često. Ali da bi ta priča mogla da napreduje, bilo je neophodno da osnujem bend. Odjednom se zvuk proširio, počeo sam da dobijem više komentara u vezi same muzike i samih pesama, jer je muzika postala bitnija od bilo koje druge činjenice.

Šarena tastatura u ulozi keytara postala je tvoj zaštitni znak. Ograničava li te tastatura kao instrument ili te pak tjera na kreativna rješenja; poželiš li je ponekad zamijeniti za neki drugi?

Tastatura je izuzetno zabavna za sviranje, što sam otkrio svirajući i nastupajući sa njom. Prvi put kad sam krenuo to da radim, bilo je u svrhu performansa, nisam očekivao da će to biti nešto što će se svideti i ljudima, a i meni. Ali, malo po malo, potražnja za Sergiom i njegovom tastaturom je postajala sve veća, pa sam se i ja više posvećivao tom projektu. Otkrio sam da tastatura nudi neke druge načine izraza, koji ne postoje na drugim instrumentima. Otkrio sam da to uopšte nije šala – jako je zgodan instrument za sviranje, jako fleksibilan i pun mogućnosti. Najozbiljnije.

Miješanje retro estetike i moderne glazbe nije tako neuobičajeno danas. Najčešće se za inspiraciju poseže u 80-te, međutim, kod tebe se još posebno ističu i šlageri i glazba 60-tih. Možeš li izdvojiti neke jugoslavenske izvođače koji su izvršili utjecaj na tebe?

Jugoslovenska muzika tih godina se dosta oslanjala na italijansku popularnu muziku, a to je muzika koja i mene fascinira. U tom smislu, nemam jake uzore sa jugoslovenske scene, ali se osećam jako blisko njoj, jer delimo iste uticaje i korene.

Kako se najbolje promovirati u današnje vrijeme? Internet nudi mnogo mogućnosti, ali postoji zasićenje pa se teško istaknuti u gomili. Kakvu ulogu u tome igraju festivali poput Demofesta?

To zasićenje je jako vidljivo, primećujem ga kod publike. Nije to nužno loša stvar, jer izvođači koji se potrude, unesu sebe i ceo svoj život u to šta rade, pre ili kasnije će izaći iz tog mulja potražnje. Nije to tema u koju se preterano razumem, na žalost, ali pratim scenu i pokušavam da izvučem neke zaključke iz toga. Lako je zaboraviti i činjenicu da je dobar proizvod, dobra pesma, dobro izvedena i producirana, ključan faktor u uspehu, reklama je sekundarna stvar. A to nije nešto što je lako izvesti u ovoj situaciji gde se u muziku jako malo investira.

Demofest nam je pružio priliku da dokažemo sebe i svoju vrednost, ali pre svega kolegama iz sveta muzike, nisam siguran koliko je široj publici bitno da li smo pobednici nekog festivala, pa makar bio to i najveći regionalni festival tog tipa, kakav je Demofest. Možda određenom delu. Široj javnosti tek treba da se dokažemo, a to osećam kao mnogo veći podvig.

Preferiraš li instrumentalne skladbe ili one s vokalom? Što misliš o regionalnim bendovima koji pjevaju isključivo na engleskom?

Moja muzika je prvenstveno instrumentalna, jer ne smatram sebe tekstopiscem. One pesme koje su sa pevanjem imaju jako iskrene, jednostavne i direktne tekstove, jer je to izraz koji volim i da čujem. U tom smislu se ne ograničavam jezički – trenutno imam pesme i na srpskom i na engleskom ravnopravno, jer su to dva jezika koja pričam fluentno. Isto, imam jednu pesmu na japanskom koju nikad nisam izbacio (ali verovatno hoću u budućnosti), a spremam jednu i na italijanskom. Drugi jezici nude drugačiju vrstu izraza i zato mi je zabavno da se ne ograničavam u tom smislu.

Bendovi koji pevaju isključivo na engleskom dosta propuštaju, jer ipak postoji određena magija u pravljenju i izvođenju pesama na maternjem jeziku. Jako je lako pisati na engleskom, jer je većina muzike kojom smo izloženi pisana na njemu. Ali to nosi neku drugu vrstu zamke sa sobom, nešto što primećujem i kod sebe – mnogo je lakše posegnuti za frazama i opštim mestima kad se peva na tuđem jeziku. Na maternjem jeziku gotovo da nema izgovora, mora se biti iskren.

Kad možemo očekivati službeni debi album?

Materijala već posedujem za naredna dva albuma, ali se fokusiram trenutno u izradu jedne celine koja će biti koherentna kao album, pa tako radim na novim pesmama, prilagođavam stare, jer želim da taj album bude jedno kompletno muzičko delo. To nije naročito popularna praksa trenutno, albumi se uglavnom prave kao kolekcija singlova. U mom slučaju bi to bilo previše šareno, jer su i žanrovi koje koristim raznovrsni. Planiram da to bude gotovo do nove godine, pa onda ulazim u proces pripreme albuma za izdavanje. To znači da će izaći oko proleća.

Bonus pitanje: jeste li razmišljali o tome da se prijavite na Eurosong?

Haha, zapravo i jesmo. Iskreno, voleo bih jako da odem tamo, veliki sam ljubitelj tog formata koji je uspostavljen još sa San Remo festivalom. Ima nečeg lepog u tome, takmičenje u pesmama i pevačima iz cele Evrope, sa ciljem ujedinjenja i slavljenja naših kulturoloških razlika. Sam momenat kiča na Eurosongu, koji je itekako prisutan, uopšte mi ne smeta, jer mislim da mu je tu baš i mesto. Taj festival i treba da bude šaren, pomodarski i grandiozan. Činjenica je da je to od 80-ih pa do danas postalo nešto drugo, ali bih voleo da odem tamo kao predstavnik svoje zemlje iz poštovanja ka idealima na kojima je taj festival nastao. I dalje to osećam, nije taj duh nestao, samo je ostao nekako zaboravljen u javnosti.

Ovaj je sadržaj sufinanciran sredstvima Fonda za pluralizam medija Agencije za elektroničke medije.