Filip Andrić: „Kroz apstraktni izraz i nadrealne prostore suočavam se s egzistencijalnom anksioznošću”

Luksuzne trenutke slobodnog vremena istrgnutog od obaveza birokratiziranog privatnog i profesionalnog života kemičar i akademski profesor iz Beograda, Filip Andrić, posvećuje potrazi za lijepim. Iako manje egzaktno od njegova profesionalnog poziva, Filip upravo slikarstvo smatra prilikom za bijeg od često iscrpljujuće svakodnevice, ali i učinkovitom metodom suočavanja s egzistencijalnom anksioznošću.

U duhu znanstvenog pristupa, ovaj samoprozvani analfabet u polju slikarstva nimalo se ne libi eksperimentirati s nepoznatim i protuslovnim, stoga kroz apstraktni pejzaž gradi stabilne svjetove koji funkcioniraju poput ispušnih ventila ilustrativno tumačeći njegove iskustvene podražaje i konačno kreirajući svojevrsnu filozofiju čovjekova postojanja i ograničenja.

Za Gram umjetnosti, Filip nam je iz pozicije spontano formiranog umjetnika približio vlastitu logiku apstraktnog pejzaža, otkrio kojim se tehnikama služi u istraživanju njegovih granica te na koji mu način slikanje vraća vjeru u ljepotu života.

Iako talent za likovnu formu posjeduješ gotovo oduvijek, kada si se počeo baviti slikarstvom i što te na to motiviralo?

Počeo sam da slikam pre skoro tri godine na predlog dobre prijateljice. Likovni izraz se spontano ugnezdio kao deo svakodnevice, najpre kroz akvarel, a potom i akrilik. Akvarel mi je naročito bio interesantan jer je neuhvatljiv, transparentan, zahteva strateško promišljanje, a opet je pristupačan kućnim uslovima rada.

Ono što me je motivisalo da se počnem baviti slikanjem je izmeštanje iz hektične svakodnevice – neka vrsta mentalne higijene s jedne strane, a potom i moja prirodna radoznalost i želja za stvaranjem novog. Iako, kao što i sam kažeš, postoji talenat za likovnu formu praktično od završetka osnovnog obrazovanja, likovnoj umetnosti nisam pridavao veći značaj. Sada je situacija potpuno drugačija – boje mi jako puno znače. Dešava se da povremeno imam snažnu potrebu da naslikam nešto, npr. žuto. Što bi baš ta prijateljica rekla: „jede mi se plava”.

Većina tvojih slika može se opisati kao apstraktni pejzaž. Što te privuklo motivu pejzaža i kako ga oblikuješ kroz apstrakciju?

Priroda je svuda oko nas. Ona je nenametljiva, dosledna, živa. Mislim da baš u toj doslednosti i njenom istrajavanju možemo pronaći mir, to jest oslonac. Očigledno život postoji i van našeg egzistencijalno usijanog mehura i dobro mu ide! Odlazak u prirodu je poziv, kako na introspekciju, tako i na promišljanje o različitim eksternim fenomenima. Priroda je prepuna vizuelnih pojava, stoga se pejzaž spontano nametnuo. Apstraktni izraz ostvarujem uglavnom kroz simplifikaciju oblika, ukidanjem perspektive, ponekad ekspresivnim koloritom. Apstraktni pejzaž za mene može biti mnogo toga, počev od serije linija i skupa različitih oblika u određenom prostoru, do nečega što zaista podseća na tipičan pejzaž. Međutim, za sada se vodim jednostavnim pravilom – trudim se da u određenoj meri zadržim nešto od elemenata reprezentativne umetnosti.

Bijegom u imaginarno pozivaš na promišljanje o mjestima koja ne postoje, a čovjek ih ipak osjeća kao bliska. Jesu li apstraktna mjesta ekstremnija od uobičajenih i kako variraju između ugodnih i neugodnih emocija?

Ne bih mogao data mesta nazvati ekstremnijima u odnosu na uobičajena. Na primjer, apstraktni morski pejzaž stvara iste one osećaje koje bi stvorio odlazak na plažu. Želim da ti osećaji budu prijatni. Često nam je potrebno da se osetimo ušuškanima. Zato u takvim slučajevima koristim razigran kolorit, svetao i dinamičan. Njime dominiraju različite nijanse plave, sive, bele te nešto malo komplementarnih boja kako bi se stvorila interesantna kompozicija. Međutim, u određenim situacijama želim da se suočim s nelagodnim emocijama.

Primerice, zalazak sunca ili svitanje, poput čuvene Moneove slike Impresija – izlazak sunca iz 1872. godine, umeju da pobude osećaj melanholije, zebnje, egzistencijalne jeze. Tada se uz izražene linije horizonta, pastelne tonove i nešto prisutniju geometrijsku svedenost oblika izmeštam u okruženje koje koketira sa onostranim i beskonačnim, fenomenima koji nam nisu bliski i koji u nama stvaraju određeno stanje nemira. U osnovi, kroz sve slike se može povući zajednička nit – problem svesnosti postojanja i naših ograničenja.

Kako se svakodnevica u kojoj egzistiraš reflektira na tvoj rad? Postoje li situacije, odnosi ili emocionalna stanja koja su te inspirirala ili si se s njima suočio putem slikanja?

Na nešto od ovoga sam već odgovorio u prethodnom pitanju. Bojim se da je život u savremenom kontekstu ekstenzivno dehumanizovan. Pored izražene materijalne neizvesnosti, preopterećenosti poslom, proliferacija kratkoročnih i dugoročnih ciljeva koje treba postići i potrošačka kultura, a naročito hiperkonzumerizam digitalnih tehnologija, značajno doprinose sveopštoj alijenaciji, osećaju nesigurnosti, niskom samopouzdanju te ruminaciji nad fundamentalnim egzistencijalnim pitanjima. Dodatno, odsustvo sistema pozitivnih vrednosti i kulturni vakuum u javnom prostoru doprinose sivilu svakodnevice.

Stoga, među stvarima koje me snažno motivišu da slikam je ublažavanje ili suočavanje s egzistencijalnom anksioznošću. Pod tim smatram svojevrsnu nelagodu koja proističe iz svega onoga što nas čini svesnim sopstvenog postojanja i njegovih ograničenja – prolaznosti, smrtnosti, smisla, to jest besmisla, sopstvenog značaja i svrhe života. Drugi važan motiv je beg od hladnih, toksičnih, mračnih segmenata života. U kontekstu akademskog rada, takvih elemenata je, nažalost, dosta. Treći motiv čine sreća, zadovoljstvo, radost, radoznalost i želja za samorealizacijom, koje pronalazim tokom slikanja i u kontaktu sa hartijom, bojom, teksturom, dinamikom kreativnog procesa. Kroz apstraktni izraz i u izvesnoj meri nadrealne prostore (obično je reč o pejzažima sa izraženom linijom horizonta, repetativnim motivima i geometrijskim formama, koji transcendiraju ka onostranom i sledstveno stvaraju osećaj nelagode) suočavam se s egzistencijalnom anksioznošću. Tipični primeri su neki od uvodnih morskih pejzaža s moje izložbe.

S druge strane, kroz potragu za lepim trudim se da napunim baterije i da se „operem” od težine svakodnevice. Naveo bih primer Henrija Fantin-Latoura, francuskog impresioniste koji je pod izuzetno teškim životnim okolnostima slikao predivnu mrtvu prirodu. Za njega je to bio beg u „život”. Ovaj primer izdvajam s posebnim razlogom. Nakon jedne teške i duge sednice Katedre, te otkaza jednog kolege, došao sam kući i naslikao vazu prepunu cveća. Sliku sam nazvao Neobičan dan. U tom smislu, preopterećeni sivilom života, lako možemo da izgubimo širu sliku. Što je mračnija realnost dublje i duže prisutna u našim životima, to smo sve više fascinirani čak i jednostavnim izrazima lepote. Smatram da je jedna od uloga umetnosti da nam vrati nadu i veru u život, a estetske forme su u tom smislu od presudnog značaja. Lepo oplemenjuje, omekšava, rafinira, usrećuje i čini život vrednim.

Služiš se akvarelom i miješanim tehnikama (pastel, akrilne boje). Koliko je pojedina tehnika zahtjevna i koje su joj mogućnosti?

Akvarel je lepa, ali dosta izazovna tehnika. Iako je relativno brza i zgodna za rad u kućnim uslovima, zahteva jasnu i dobro razrađenu strategiju. Treba postići određenu kontrolu nad bojom, pod uslovima koji su vrlo nepredvidivi (vlažnost hartije, pokretljivost pigmenta, brzina sušenja, razlika u saturaciji vlažne i boje nakon sušenja,…). Takođe, reč je o potpuno transparentnoj tehnici koja teško oprašta greške. Lepota akvarela leži u lakoći postizanja gradijenata boje, lazurnosti, različitih organskih efekata koji su posledica kapilarnih sila i procesa difuzije boje te raspodele pigmenata između hartije i vode.

S druge strane, akrilne boje pružaju dosta više slobode. Boje su rastvorne u vodi, potpuno netoksične, tako da je medijum pogodan za rad u kućnim uslovima, na različitim podlogama (hartija, platno, drvo). Akrilne boje se dosta brzo suše, što može biti prednost jer je moguće brzo nanošenje drugih slojeva boje, ali i mana s obzirom na to da se kompleksni i fini prelazi teže postižu u odnosu na uljane boje, a oštre granice su često prisutne. Akrilne boje su mi jako zanimljive jer su medijum koji puno oprašta i daje dosta slobode u svakom smislu, počev od širokog izbora podloge na kojoj se može primenjivati (hartija, platno, drvo, metal,…), preko različitih aditiva kojima se može postići željena tekstura, sve do različitih tehnika nanošenja boje. Čini mi se da sam se nakon rada u akriliku dosta oslobodio i u samom akvarelu.

Radove nastale tijekom prošle godine objedinio si u izložbu „Izlet u apstraktni pejzaž“ koju je bilo moguće pogledati u ljetnim mjesecima. Kako si zadovoljan izložbom i kakvu si estetiku tom prigodom ponudio?

Jako sam zadovoljan izložbom i to iz više razloga. Najpre zato što je nešto poput hobija preraslo u komunikaciju sa značajno širim krugom ljudi. Tome se iskreno nisam nadao. Odziv posetilaca je bio zaista izvanredan, a veliki broj izloženih radova je prodat. Jako mi je važno da se promatrač pronalazi u slici, odnosno da sa slikom uspostavlja svojevrstan dijalog. U apstraktnom izrazu lišenom, u manjoj ili većoj meri, narativa, odnosi između oblika, tona, boje i drugog prosto postaju izraženiji. Shodno tome, estetski doživljaj dobija na značaju. Međutim, u mojim dosadašnjim radovima estetski doživljaj nema primat.

Za sada ne bih mogao da kažem da imam jasno izgrađen vizuelni jezik, te samim tim ni određenu estetiku. Pojedinim radovima dominiraju pravilni, jasni, sređeni i precizni oblici, čiji odnosi grade odgovarajuću dinamiku. S druge strane vrlo često je kompozicija opuštena. Ono što sam shvatio je da volim zagašene, takozvane „zemljane” boje (kombinovanjem cinobera, engleske crvene, hromne zelene, sijene, indiga, ftalo plave i sl.) u odnosu na veoma ekspresivne i zasićene.

Na tvom Instagram profilu naišao sam i na nekoliko prikaza tijela u pokretu, tj. svojevrsnih aktova. Odakle interes za taj motiv?

Pored ostalog, telo u pokretu za mene predstavlja svojevrstan izraz slobode. Taj momenat mi je naročito interesantan, a jedan od razloga zbog kojih sam se zainteresovao za isto je slika nastala za potrebe izložbe kolektiva „Mladost u šezdesetoj”.

Slika je izrađena na osnovu fotografije na kojoj su prikazane radnice tekstilne fabrike „Mladost” iz Požege iz 1960. godine, koje na pauzi za ručak igraju odbojku. Pokreti „odbojkašica” i zagašeni kolorit stvaraju utisak vremena pozitivnih vrednosti, društva koje poseduje jasnu viziju budućnosti skrojene po meri čoveka.

Slikarstvo ipak zadržavaš na razini hobija, a inače si izvanredni profesor na Hemijskom fakultetu Sveučilišta u Beogradu. Premda profesionalni poziv i hobi ne moraju imati dodirnih točki, postoji li ipak veza između kemije i slikarstva?

I hemija i slikanje uključuju kreativne procese. Još jedna dodirna tačka između hemije i slikarstva je način na koji posmatram materijal koji koristim za slikanje, njegovo ponašanje u određenim uslovima. Pigmenti, zajedno s vezivima, imaju zanimljiva svojstva počev od same boje, preko rastvorljivosti, gustine do ponašanja na hartiji, vezivanja za celulozna vlakna i sposobnosti da se slobodno kreću na podlozi nošeni difuzijom i kapilarnim silama.

Nažalost ili na sreću, ne razmišljam o hemiji i slikarstvu kao elementima koji me određuju. Zasigurno to rade, u izvesnoj meri. S hemijom sam se zbližio još u osnovnoj školi te kasnije kroz srednjoškolska takmičenja i istraživački rad u okviru Istraživačke stanice Petnica, prepoznatljivog centra za mlade talente. Tijekom studentskih dana formirao sam čvrst idealističko-romantičarski stav prema hemiji kao životnom pozivu, to jest instanci koja u velikoj meri utiče na mnoge segmente života. Međutim, kasnije sam, na svu sreću, to uspeo da potisnem. Život naprosto nosi mnogo toga.

Budući da si samouk, predstavlja li ti nedostatak formalnog slikarskog obrazovanja prepreku?

Nedostatak formalnog slikarskog obrazovanja je s jedne strane problem. Smatram da se mnoge veštine kroz osnovno akademsko obrazovanje stiču brže i kvalitetnije. Stoga ovo i jeste hobi, a ne profesionalni angažman. Sa druge strane, to što sebe više doživljavam kao slikarskog „analafabetu”, dozvoljava mi da se poigravam sa svim onim elementima od kojih se slikari tokom obrazovanja oduče ili ih prosto smatraju neprimerenim ili neadekvatnim.

U kojim trenucima i u kakvom ambijentu najčešće slikaš te koliko vremena izdvajaš za slikanje?

Nekada su trenuci nasumični – dolaze po potrebi, spontano. Međutim, često za slikanje, zbog ostalih obaveza, moram pažljivo izdvajati i planirati vreme. Jedan deo tih resursa se troši na prikupljanje i organizaciju materijala. Također, tu su izrade malih studija za neke veće radove i ostalo. Određeno vreme se koristi za proučavanje radova drugih slikara, praćenje sadržaja na internetu, različitih tutorijala… Teško je proceniti količinu vremena koja se troši na sve ove aktivnosti. Obično slikam kod kuće. Prostor je mali, ali dovoljan za moje potrebe.

Planiraš li sljedeću izložbu i na čemu ti je trenutno fokus?

Nemam jasnu predstavu što bi se moglo naći sledeće u fokusu, pa je shodno tome izložba na dalekom štapu. Postoji skromna lista različitih kategorija ili okvira u kojima promišljam, kako u smislu apstraktnog, tako i reprezentativnog slikarstva: pejzaž i arhitektura, mrtva priroda s naglaskom na floralne elemente i objekte iz svakodnevnog života i ljudi, s naglaskom na akt i socijalne fenomene, slobodna forma i drugo.

Ovaj je sadržaj sufinanciran sredstvima Fonda za pluralizam medija Agencije za elektroničke medije.